Kratka priča
Antonio Sudac, Zadobarje, Karlovac
„Sjednite. Ovo neće dugo trajati.“
Oko pet kartica. Manje-više.
Ova stolica? Ispred mene?
„Svejedno.“
Ili ona tamo?
Svejedno je.
Sjest ću na ovu treću. Bolji naslon.
„Čuli smo…“
Ipak nije toliko dobar naslon. Idem na onu drugu tamo.
„Ne trebate. To je sasvim nebitno za ovu priču.“
Ovo je vrlo kratka priča, gospodine.
Da. Pet kartica. Manje-više.
„Idemo mi preći na stvar.“
A da ja ipak stojim? Malo mi je neugodno ovako.
Ne.
Već je prošla minuta, a nismo ništa riješili.
„Mi smo tročlano prosudbeno vijeće. To znate. Ja sam Navodnik.“
Moje ime je Kurziv.
Ja sam gospodin Bold. Strano ime, znam.
Drago mi je što sam vas upoznao.
„I nama.“
Vama je drago što se upoznali mene ili vam je drago što sam ja upoznao vas?
Oboje.
„Problem je sljedeći. Vi nemate identitet. Nemate stil. Čuli smo da to želite imati.“
Ma nije da to baš želim imati. Ali bilo bi dobro da imam.
Jer?
Jer čitatelji ne znaju tko sam. Ne znaju ništa o meni.
Pa recite nešto o sebi onda. Zato ste ovdje.
Ne znam otkud počet.
„Od početka je najbolje početi.“
Ja bih radije da on ima sva velika slova.
TO IZGLEDA KAO DA UVIJEK VIČEM NA VAS. Radije ne. Uglavnom…
A da mu samo stavimo crtu ispod? Da ima podcrtano sve?
Ovako podcrtano? Ne, to mi se ne sviđa. Što bi to uopće značilo? Nisam ja toliko bitan da se moje riječi podcrtavaju.
„Bitni ste, kako ne? Ipak ste glavni lik u ovoj kratkoj priči.“
Glavni lik? Ma nisam. Kako je to uopće definirano?
Jer se ovdje radi o tebi. Kreni.
Od početka?
Da! Čim prije!
Dobro, dobro. Nemojte mi radit pritisak.
„Sami si ga radite.“
A da bude u boji? Problem riješen.
U nekoj boji? Crvenoj, na primjer? Ne, to uvijek izgleda užasno na papiru. Onda moraš i na printeru koristit boju. A ako nema te neke boje u printeru, što onda?
Nije problem ako je priča u digitalnom obliku. Ne printa se onda.
Možda drugi font? Neki egzotični?
Definitivno ne. To se ne vidi ni pročitati. Najbolje da ne mijenjamo fontove. Ni boje. I bez podcrtavanja, isto.
„Što onda predlažete?“
Istaknut ću se stilom. To je dovoljno. Nešto totalno drukčije od drugih.
„Kratka priča koja je drukčija od drugih?“
Ne bolja?
A što znači biti bolji od drugih? To je nekako presubjektivno. „Drukčije“ je objektivnije od „boljeg“.
„Nemojte nas imitirati.“
Da, nije u redu.
Malo bezobrazno. Ups. Oprosti, kolega.
Sve u redu.
Ispričavam se. Neću više.
„Koja je poanta te priče?“
Da ostane upamćena po tome što nema poantu. Zapravo, koja je poanta bilo koje kratke priče?
Pa…priča. Barem neka priča.
Da. Radnja. Likovi. I…drugo.
Evo jedne poante. Ova priča nema smisla ako se čita naglas. Mora se čitati, a ne slušati.
„I to je to?“
Malo jadno.
Loša ideja. Definitivno.
„To što ta priča nema smisla zbog toga ne znači da zato ima smisla općenito.“
Da. Nema tu puno smisla. Nema ni opisa. Ni pripovijedanja.
Opisa i pripovijedanja čega točno?
Baš to. Ničega.
Barem nečega.
Na kraju su se svi lijepo složili da je ova kratka priča ipak imala smisla. Kraj.
„Što je to bilo?“
Opis pripovijedanja.
Nemoj to ponavljati. Užas.
Da. Ja sam mislio na opis nekih fizičkih karakteristika i na pripovijedanje neke stvarne radnje. Ne ono…štogod da je ono bilo.
Fizičke karakteristike? Sasvim nemoguće. Radnja? Pa nešto ovdje radimo. Imali smo početak. Približavamo se kraju.
„A ništa nismo riješili.“
Gdje piše da moramo?
Filozofiranje.
Da. Nepotrebno. Nikog to ne zanima.
Nije filozofiranje. Ne moramo ništa više riješiti. Tražila se kratka priča. Nakratko smo pričali. I to je to.
„Kratka priča ne znači kratko pričati.“
Totalno je krivo razumio.
On je mislio na kratki razgovor.
U redu. Moja greška. Kompromis?
„Da?“
Koji?
Baš da čujem.
Najkraća kratka priča.
Pet kartica. Manje-više.
Najkraća po broju slova. Brzo štivo. Najlakše za pročitati.
„Barem nešto.“
Pristajem.
Istina. Čitatelji imaju pametnijeg posla. Ne treba ih daviti dugo.
Kraj?
Kraj.
Kraj.