Lisica
Snježana Babić Višnjić, Zagreb
Mali se Noa zatrčao iza bakine kuće, mašući drvenom sabljom koju mu je djed napravio i koja ih je dosad spasila od mnogih dušmana koji su prerušeni u kukuruzne stabljike prijetili prvim kućama. I samo se on usudio jurišati na njihove zbijene redove. No danas su dobili pojačanje: neko se riđe klupko meškoljilo među stabljikama i tjeralo ih na jači otpor nego inače. Noa se hrabro približi mjestu gdje su se kukuruzi uzbibali i suoči se s dva zažarena oka. Najprije ustukne, ali nešto ga je mamilo, kao da je na nekoj frekvenciji uhvatio poziv u pomoć. Razmakne lišće i otkrije sklupčanu lisicu... Podigne glavu prema njemu i pridigne se, kao da mu se želi približiti.
- Bako! Brzo dođi! – vrisne Noa.
- Gdje si, kaj radiš tamo? – baka se stvorila iza njega kao nindža, i tada je počelo. Njezin je vrisak Nou prizemljilo na stražnjicu, a lisicu potjerao prema kućama. Baka zgrabi unuka za ruku i povuče ga prema kući:
- Brzo!
- Zašto si vrisnula? – pobuni se Noa.
- Besna je, čim ide prema kućama.
Noa se pobuni.
- Mislim da nije, samo joj treba neka tableta.
Baka se usplahirila, uspuhala i kad se malo smirila – uzela mobitel u ruku. Bio je to najbolji znak koliko je stanje ozbiljno: znala se samo javiti. Kad bi morala nazivati, trebao bi joj šalabahter koji joj je mama napisala, ali nije joj ga se dalo čitati, pa je stalno govorila da joj je mobitel pokvaren. Noa se rasplakao, ona ga rutinski pomiluje i odsutno mu doda čokoladu iz ormarića, ne kockicu nego cijelu. Baka posegne za novčanikom, izvadi iz njega komad papira, raširi ga na stolu poput molitvenika i uzme mobitel u ruku, kao dosad neviđeno čudo.
Micala je usnama, slovkajući slova na papiriću, pa blejala u mobitel i stiskala kažiprstom tipku po tipku kao da pokušava zgnječiti mrava koji joj vrluda pred nosom. Nakon što je pojeo čokoladu, Noa se smirio i zagledao u baku kao u predstavu.
- Baka, kaj to radiš?
- Kaj bi radila! Nazivam! - otresito mu odgovori, natjerana na nešto što je bilo daleko od njoj prihvatljivoga. Potrajalo je dok nije prinijela slušalicu uhu i namjestila lice kao da će se pred njom stvoriti živa službena osoba.
- Dobar dan, jesam li dobila veterinarsku ambulantu? Jesam... – olakšanje se moglo opipati u zraku – Uf, doktorice, besna lisica nam je na pragu... Kak ne bi bila besna, da ju sam vidite! Sam vreba u čiju bi kuću ušla... A? Je, imamo mačku, ali ne vidim ju sad vani, valjda je pri susjedovom mačku... Ali ima veze! Ak mačka ni doma, onda ju nemre zarazit, kaj ne? Da, da. Pazimo mi to, ne pustimo ju... Budemo došli na cijepljenje, nismo još stigli... čuvam unuka... Čujte, a kaj ne bi vi mogli dojti i dati joj neku injekciju, tablete... Nema? Baš niš? Kaj onda? Imam unuka na čuvanju... Aha! – baka se maši olovke i počne zapisivati broj: – Bumo došli i na cijepljenje, i po vitamine za sve nas! - ispalila je nakon što je već prekinula vezu. Ritual slovkanja i nabadanja tipkica koje su se valjda, pomisli Noa, micale po mobitelu, ponovio se.
- Higijeničarska služba? Molim vas, hitno je! Imamo malu decu! Dali su mi vaš broj u Veterinarskoj da dojdete po besnu lisicu. Da. Tu je negdje iza moje staje... Ne, ne, niko ju ni diral, kaj bi ko diral besnu živinu!! Je, ali ona još hodi, kak je došla k nama tako more i dalje... Molim? Ma kaj bi bila živa, jedva se miče! Sam ju treba nekam otpeljati... Kaj? Kaj sam ja? Nisam mislila da ju otpeljate pak drugdje pustite! Znate kaj, bute došli ili da zovem miliciju? Kaaj? Ti buš meni govoril da je policija! Bezobraznik jedan! – baka udari mobitelom o stol i Noa, koji je gotovo zaspao naslonjen na stol, odskoči. Bio je premlad da shvati da je baka onome s druge strane drsko poklopila slušalicu.
Ponovno slovkanje, pa čuđenje kao da su se u međuvremenu sve tipke na mobitelu ispremiješale, malo psovanja, jedno zamalo bacanje mobitela u zid, a onda opet čitanje i nabadanje sljedećeg broja. Očito je pogriješila:
- Jebemti! – baka ispali riječ koju nikad nikome nije dala da je izgovori pred Noom, a potom je otišla popiti tabletu za smirenje, navirivši se usput kroz prozor. Bez obzira na okolnosti nije si mogla dopustiti da joj promakne nešto. Očito je nešto važno spazila kad hitro otvori prozor, tako brzo da nije ni primijetila kako se teglica s afričkom ljubičicom stropoštala na tepih:
- - Hej, Nado! Ne odi po vani, besna lisica je tu, baš zovem miliciju!
Čulo se, ali ne i razumjelo Nadino odvikivanje!
- Samo odi nutra, bum te zvala! I daj vikni gore Zori je li Mikin Slavek doma? Možda bi ju on mogel streliti z onim pištoljem s kojim puca po svadbami!
Baka je uspjela u pola sata podići razinu bojeve napetosti po susjedstvu na zavidnu razinu, a sad je radila na njegovu podizanju na općinsku razinu, a možda prema županijskoj ili nacionalnoj....
- Halo? 112. Besna nam je lisica na pragu, a deca su tu mala!! Zvala sam i veterinare i higijeničare... Da. Njih zanimaju samo krepani. Dajte vi nekoga pozovite... Uff!
Noa se zagledao u baku. A ona u mobitel, kad se oglasi. Trgne se, a brzo shvati da je netko zove.
- Da? Milicija? Ovaj da, da... recite gospon POLI-cajac! Kaj da delamo s lisicom? Bute došli? Podslemenska 27. A kog da zovemo?... Ima tu susjed neki pištolj iz rata pa bi on mogel... Kaj? Dozvolu? Pak sigurno ima! Aha! Znači u ratu je mogel pucat u kaj je štel, ali u besnu liju ne smi! A ko smije? Lovačko društvo? A bute ih vi zvali? Ne.... Aha! A došli bute? Dobro...
Predsjednika Lovačkog društva Fazan baki je bilo lakše nazvati jer ga je već ”imala u mobitelu”. Bio je to njezin bratić u drugom koljenu Štef. No ni krvno srodstvo joj nije pomoglo jer, objasnio joj je i dvaput ponovio, ”ak je lija prešla cestu”, a susjeda Nada joj je viknula da jest, ”onda je prešla u zonu drugog lovačkog društva i on joj nemre pomoć i da se na trepavice postavi”. Baka je bila blizu pucanja, pa se Štef malo smekšao i, da rođakinji lija ne skrati život, obećao je nazvati kolegu iz Lovačkog društva Divlji vepar, iako su, naglasio je, teški suparnici, ne samo po lovini koju preferiraju nego i po lovačkom kalendaru lovostaja koji im se nije poklapao ”ni kalendarski ni ideološki”.
- Budem mu rekel da zbog besne lisice ne bute mogli na birališta!
Prije nego je mobitel ponovno zazvonio, pred bakinom se kućom zaustavio policijski auto. Baka je naredila uspavanom djedu da čuva Nou, a ona se priključila prvim redovima. S dvojicom je policajaca pošla prema mjestu gdje je Nada vidjela lisicu. Policajci su se bacili na zemlju i puzajući osmotrili stanje.
- Nije dobro!
Baka i Nada su se pogledale i baš se tad na cesti, uz zaglušujuću škripu, zaustavi najprije jedan pa još jedan automobil. Iz njih izletješe dvojica korpulentnih muškaraca čiji su zeleni šeširi na glavi odavali da pripadaju redu održavatelja ravnoteže u prirodi! I sačmarice, koje su gotovo istodobno potegnuli iz gepeka:
- Zakaj je ovaj tu? – pokaže jedan od njih na drugoga. - To je područje Veprova.
- Zvala me rođakinja. Bok, Mara.
- Bok, Štefek! Tam je u Nadinu vrtu.
- Niš bok Štefek, to ni rejon Fazanov! Odi natrag svojima mufljuzima, da ih tješiš kaj buju zgubili još jedne izbore, ti boga! Podržavate crvene! Bute vidli kak vam bu kad vam se lovište smanji na tvoje dvorišće!
- Ti bi, Joža, trebal mučati! Zadnji ste put fest zaribali pri brojanju glasov, dali ste si ih svojim desnima više neg kaj je živih u općini. Zakaj si ti uvek u odboru? Svake si godine bil na popravnoj iz matematike!
- Kaj pripovedaš? Kaj ti ne znaš da su i nerođeni živi, sam smo trudničke glasove priznali za dva! To je poticaj natalitetu! Lovačko je društvo uvek bilo predvodnik napretka i kog mi podržimo taj dobija ili ga nema!
Štef povuče policajca za ruku:
- Ste čuli? Vodite ga u Remetinec! Sve je priznal!
Policajac skoči:
- Obojicu ću privesti! Riješite liju ili vas apsim!
Baka je grizla nokte, Nada vikala da joj ne gaze mladi luk, a susjedi se nagurali.
- Znate kaj! – naljutio se predsjednik Divljeg vepra: – Ne dam da me tu neki mufljuzi vređaju, a vi se slikajte s lisicom. Ja ju ubil ne bum, a ne bu ni ovaj tu jer je lija prešla cestu, na našu, na pravu stranu! Još jedan glas za nas!
- Ti buš meni, izborni prevarant, govoril o pravilima! Znaš kaj? Dabogda ti fazani bulju kljucali!
Naguravanje i galama postali su toliki da nitko nije primijetio mračnog lika koji se probio kroz gužvu i - dok su se policajci natezali s lovcima - izvukao pištolj i opalio. U lisicu. Policajci su se bacili na zemlju i mašili za pojas, a lovci skočili na aute ko na čeku, ali tko god je pucao, nestao je ko duh nekih prošlih vremena.
Prasak još nije utihnuo, a lovci su, bez osvrtanja, odjurili. Policajci su još minutu-dvije obilazili poprište smaknuća, a onda se pogledali, sjeli u auto pa otišli i oni. Bez pozdrava.
Žamor se stišavao, ljudi se pokunjeno razilazili. Noa je dotrčao do bake i provirio iza bakinih skuta:
- Bako, kako je lija?
Odgovorio mu je muk. Baka mu zakloni oči, ali ono što je osjetio bilo je mnogo gore od onoga što je mogao vidjeti. Njegov je plač za lijom, ili za svijetom u kojem nije bilo